Kako kontrolisati dijabetes?

Šta je dijabetes? Koliko se često javlja?

Diabetes mellitus (šećerna bolest, dijabetes) predstavlja hronični poremećaj metabolizma ugljenih hidrata, masti i proteina. Dijabetes nastaje kada pankreas više ne luči dovoljno hormona insulina ili ne može da iskoristi postojeći hormon insulin. Ovo dovodi do hiperglikemije, povišenog nivoa šećera u krvi čije dugotrajno prisustvo može dovesti do brojnih komplikacija.

Po kriterijumima SZO dijabetesom nazivamo stanje kada je količina šećera u krvi (glikemija našte, nakon 10 sati gladovanja) veća od 7.0 mmol/L.

Dijabetes je veoma rasprostranjena bolest među ljudima. U svetu je zabeleženo čak 190 miliona obolelih, a prema proceni Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodne dijabetske federacije, taj broj će se do 2025. godine povećati na 330 miliona.

U Srbiji oko 770.000 osoba živi sa dijabetesom, od čega oko 30.000 ljudi ima tip 1, pokazuju procene Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut".

Simptomi dijabetesa

Dijabetes (šećerna bolest) se manifestuje sledećim simptomima:

Izražena žeđ i suva usta,
Učestalo mokrenje,
Gubitak telesne mase uprkos često povećanom apetitu,
Brzo zamaranje i osećaj malaksalosti,
Mučnina.

Takođe, u ovim uslovima je opšta otpornost organizma smanjena pa se neretko javljaju i infekcije.

Neki od simptoma koji nisu toliko karakteristični su:

Pojačana potreba za slatkim;
Svrab na polnim organima;
Promene na koži (čirevi, svrab na koži, perutanje).

Ukoliko imate neke od navedenih simptoma, potrebno je uraditi osnovne laboratorijske analize krvi i urina.

Kako dolazi do dijabetesa (šećerne bolesti)?

Hrana koju jedemo razlaže se u proste ugljene hidrate (šećere), koji putem krvotoka dospevaju do tkiva i ćelija organizma gde služe kao pogonsko gorivo za funkcionalne procese. Međutim , da bi taj šećer bio upotrebljiv, neophodan je insulin – hormon koji se stvara u pankreasu (gušterači) koji omogućava ćelijama da preuzmu i iskoriste šećer. Ukoliko se insulin ne stvara u dovoljnoj količini ili ćelije postanu otporne na njegovo dejstvo, šećer ne može da se koristi, nagomilava se u krvi, a istovremeno ćelije ,,gladuju'' i to je osnovni poremećaj kod šećerne bolesti - Dijabetesa.

Dijagostikuje se merenjem nivoa šećera u krvi, odnosno merenjem nivoa glukoze u krvi. Uspešnost terapije se prati na isti način.

Glukoza se najčešće meri na prazan stomak, ali je ponekad potrebno pratiti nivo glukoze i tokom dana kako bi se ispratilo njeno menjanje nakon uzimanja određene hrane i nakon fizičke aktivnosti.

Vrednost glukoze na prazan stomak daje podatak o trenutnom stanju, ali je za učinkovito lečenje potreban podatak o stanju šećera tokom dužeg vremenskog perioda. Za tu vrstu kontrole se meri HbA1c (hemoglobin A1c). Hemoglobin je sastavni deo eritrocita (crvenih krvnih zrnaca) i on se ugrađuje u eritrocite tokom njihovog stvaranja. Povećanu količinu spoja glukoza-hemoglobina možemo prepisati povećanom nivou glukoze u krvi u trenutku stvaranja eritrocita, a to je u proseku pre 60 dana.

Referentne vrednosti

Po kriterijumima SZO dijabetesom nazivamo stanje kada je količina šećera u krvi (glikemija našte, nakon 10 sati gladovanja) veća od 7.0 mmol/L.

Očekivana vrednost glukoze na prazan stomak : 4,2 do 6,4 μmol/L
Očekivana vrednost HbA1c : 4,0 do 6,2 %

Prevencija dijabetesa

Dijabetes se smatra hroničnim oboljenjem. Merama prevencije i promenom životnih navika, dijabetes se može kontrolisati i smanjiti mogućnost komplikacija. Primarna prevencija uključuje promociju zdravog načina života uz kvalitetno izbalansiranu ishranu i umerenu redovnu fizičku aktivnost.

Takođe, kod prevencije akcenat se stavlja i na :