Enzimi jetre

Pet enzima se koristi u dijagnozi oboljenja jetre: ALT, AST, ALP, GGT, LDH. 

ALT i GGT se nalaze u više organa , ali povišene vrednosti pre svega ukazuju na oštećenje jetre.

AST se nalazi u mišićima i jetri, manju aktivnost pokazuje u eritrocitima.

ALP se nalazi u više tkiva, ali njegova aktivnost u plazmi zdravih osoba uglavnom potiče iz jetre I kostiju.

LDH je široko rasprostranjen u svim tkivima i relativno je nespecifičan.

Na osnovu tkivne distribucije ALT I GGT su najspecifičniji markeri oštećenja jetre.

ALT - Alanin aminotransferaza (ALT) je prvenstveno prisutna u ćelijama jetre. Kod virusnog hepatitisa i drugih oblika oboljenja jetre udruženih sa hepatičnom nekrozom, serumski ALT je povišen čak i pre nego što se pojave klinički znaci i simptomi bolesti. Iako nivoi aspartat aminotransferaze (AST) i ALT u serumu postaju povišeni kad god procesi bolesti utiču na integritet ćelija jetre, ALT je enzim koji je više specifičan za jetru. Povišene vrednosti ALT u serumu retko se primećuju u drugim stanjima osim bolesti parenhima jetre. Štaviše, povećanje aktivnosti ALT traje duže od aktivnosti AST.

Korisno za: Dijagnozu i praćenje oboljenja jetre povezanog sa hepatičnom nekrozom. Kod tumačenja rezultata  povišene vrednosti alanin aminotransferaze (ALT) se primećuju kod parenhimskih bolesti jetre koje karakteriše uništavanje hepatocita. Vrednosti su obično najmanje 10 puta iznad normalnog opsega. Nivoi mogu dostići vrednosti do 100 puta veće od gornje referentne granice, iako se najčešće susreću 20-struka do       50-struka povišenja. Kod infektivnog hepatitisa i drugih inflamatornih stanja koja pogađaju jetru, ALT je karakteristično visok ili veći od aspartat aminotransferaze (AST), a odnos ALT:AST, koji je normalno i u drugim uslovima manji od 1, postaje veći od jedinice. Nivoi ALT su obično povišeni pre nego što se pojave klinički znaci i simptomi bolesti.

AST - Aspartat aminotransferaza je enzim najviše prisutan u srčanom misicu, skeletnim mišićima, jetri I bubrezima, relativno niska aktivnost u mozgu, plućima, pankreasu. AST je od velikog značaja za dijagnozu I rano otkrivanje bolesti jetre, ali u kombinaciji sa drugim enzimima jetre. Povišene vrednosti se sreću kod bolesti jetre, bolesti pankreasa, miokarda, mišića, kao i kod stanja šoka, infarkta pluća, embolije, postoperativnih zahvata. Snižene vrednosti se mogu javiti I kod trudnica, uremičnih pacijenata I usled deficita vitamina B6.

ALP - Alkalna fosfataza se nalazi u gotovo svim organima, a naročito visoka aktivnost je prisutna u ćelijskim membranama organa koji imaju apsorptivnu ili ekskretornu funkciju. Najzastupljenija je u intestinalnoj mukozi I placenti, u bubrezima, kostima, jetri, plućima I slezini. Serumska ALP zdravih osoba je smesa enzima koji potiču najvećim delom iz jetre I kostiju. Kod mladih osoba većina aktivnosti potiče od kostane ALP, a kod trudnica aktivnost potiče iz placente. Kliničko određivanje ALP je značajno kod bolesti jetre I koštanog sistema, I kao tumor marker kod seminoma I kancera ovarijuma. 

GGT - Gama-glutamil transferaza ima klinički značaj kod hepatobilijarnih oboljenja. Alkohol I lekovi deluju toksično na mikrozomalne strukture jetre I dovodi do oštećenja ćelija, zbog čega dolazi do oslobađanja GGT iz citozola I iz membrana pod dejstvom žučnih kiselina. Aktivnost GGT je mnogo viša u odnosu na druge jetrene enzime, zbog čega je najznačajniji enzim za dijagnozu toksičnog oštećenja jetre alkoholom.

LDH - Laktat-dehidrogenaza je enzim smešten u citoplazmi ćelija različitih tkiva. Najviše aktivnosti pokazuje u skeletnim I srčanim mišićima, jetri, bubrezima I eritrocitima. Povišene vrednosti se javljaju kod infarkta miokarda, bolesti jetre I zučnih puteva, maligniteta, hematoloških poremećaja, bolesti bubrega, kao I kod progresivne mišićne distrofije I pulmonalnog embolizma.

Žučne kiseline

Žučne kiseline - na homeostazu zučnih kiselina najviše utiču jetra I terminalni ileum. Poremećaji u metabolizmu zučnih kiselina su najčešće odraz poremećaja funkcije jetre ili bilijarne opstrukcije. Koncentracija zučnih kiselina u krvi je osetljiv indikator ekskretorne funkcije jetre. Sluzi za dijagnozu holestaza, gde u slučaju teškog oblika bilijarne opstrukcije nagomilavanje zučnih soli u serumu izaziva karakteristicne simptome (svrab). 

Bilirubin

Bilirubin - hiperbilirubinemija kao posledica povećanih količina nekonjugovanog ili konjugovanog bilirubina ili oba. Žutica prestavlja stanje koje karakteriše povećanje koncentracije bilirubina u krvi I njegovo nagomilavanje u koži, mukoznim membranama I skleri (žuta prebojenost). Normalno se u krvi nalazi mala količina konjugovanog bilirubina, dok se ne pojavi oštećenje ćelija jetre, kada dolazi do njegovog povećanja u krvi. Pojava konjugovanog bilirubina u krvi je osetljiv indikator oštećenja ćelija jetre. Kada se poveća njegova koncentracija u krvi, povećava se I njegovo izlučivanje putem urina. 

Amilaza

Amilaza - određivanje aktivnosti u serumu ima veliki dijagnostički značaj za utvrđivanje bolesti pankreasa. Enzimi amilaze su grupa hidrolaza koje razgrađuju složene ugljene hidrate u jednostavne šećere. Dva izoenzima amilaze, pankreasni i pljuvački, prisutni su u serumu. Izoenzimi amilaze pankreasa i pljuvačke mogu se meriti u serumu u fiziološkim koncentracijama (unutar referentnog intervala specifičnog za uzrast), a povišene koncentracije ukazuju na hiperamilazemiju. Hiperamilazemija može biti rezultat ili povećane brzine oslobađanja amilaze u krv ili smanjenog metaboličkog klirensa enzima (tj. makroamilaze). Rutinski laboratorijski testovi mere ukupnu aktivnost amilaze u serumu i ne prave razliku između izoenzima amilaze. Diferencijacija izoenzima amilaze je korisna u slučajevima kada se smatra da povećanje amilaze nije iz izvora pankreasa. Amilaza pankreasa može biti povišena zbog pankreatitisa kao i drugih stanja u kojima se amilaza pankreasa oslobađa (npr. kanulacija kanala pankreasa) ili apsorbuje (npr. gubitak integriteta creva) u krv. Serumsku pankreasnu amilazu uvek treba tumačiti u kontekstu ukupne amilaze da bi se odredio relativni doprinos izoenzima pljuvačke i pankreasa. Hiperamilazemija zbog pljuvačke amilaze može se javiti kada je prisutna bolest pljuvačnih žlezda. Amilazemija pljuvačke se takođe može primetiti u uslovima u kojima nema kliničkih dokaza o bolestima pljuvačnih žlezda, kao što su hronični alkoholizam, postoperativna stanja, laktacidoza, anoreksija nervoza ili bulimija i maligne neoplazme koje luče amilazu.

Glikozilirani hemoglobin (HbA1c)

Glikozilirani hemoglobin - HbA1c predstavlja parametar mera prosečnog nivoa glukoze u periodu od 3 meseca. Zbog toga se koristi za praćenje metaboličke kontrole dijabetesa I procenu rizika za pojavu hroničnih komplikacija dijabetesa. Normalne vrednosti su u rasponu od 4-6%. 

C-reaktivni protein (CRP)

C-reaktivni protein (CRP) je jedan od najosetljivijih reaktanata akutne faze inflamatornih procesa. CRP se sintetiše u jetri i aktivira klasični put komplementa. Porast CRP-a često prethodi kliničkim simptomima, uključujući groznicu. Povišene vrednosti CRP-a su korisne za otkrivanje sistemskih inflamatornih procesa, kao I za procenu uspešnosti terapije antibioticima u lečenju bakterijskih infekcija, da se napravi razlika između aktivnih i neaktivnih oblika bolesti sa istovremenom infekcijom, npr. kod pacijenata koji pate od sistemskog eritematoznog lupusa ili ulceroznog kolitisa; da terapijski prati reumatsku bolest i proceni antiinflamatornu terapiju; da se utvrdi prisustvo postoperativnih komplikacija. Postoperativno praćenje nivoa CRP-a kod pacijenata može pomoći u prepoznavanju neočekivanih komplikacija. Merenje promena u koncentraciji CRP daje korisne dijagnostičke informacije o nivou ozbiljnosti bolesti.

Holesterol

Holesterol je lipid koji se sintetiše u većini tkiva, u krv se transportuje lipoproteinima. Neki lipoproteini nose veći rizik od kardiovaskularnih bolesti, dok su drugi povezani sa smanjenim kardiovaskularnim rizikom. Ukupna koncentracija holesterola uključuje zbir "dobrog" i "lošeg" holesterola. Stoga se preporučuje da se ukupni holesterol tumači u kontekstu lipidnog panela koji uključuje HDL, LDL i trigliceride. Nizak nivo holesterola se može javiti kod poremećaja koji uključuju hipertireozu, malapsorpciju. Analiza ukupnog holesterola je značajna za procenu kardiovaskularnog rizika.

Lipoprotein visoke gustine (HDL)

Lipoprotein visoke gustine (HDL) je povezan sa manjim rizikom od kardiovaskularnih bolesti. HDL se retko meri izolovano i najčešće se određuje sa ukupnim holesterolom i trigliceridima. Merenje HDL-a i ukupnog holesterola omogućava izračunavanje non-HDL holesterola. Non-HDL holesterol je kombinacija holesterola lipoproteina niske gustine i holesterola lipoproteina veoma niske gustine. Non-HDL holesterol je direktno povezan sa rizikom od kardiovaskularnih bolesti i naziva se "lošim" holesterolom. Niske koncentracije HDL-a povećavaju rizik od aterosklerotičnih promena I razvoja kardiovaskularnih bolesti. Koncentracije HDL-a se mogu povećati promenom životnih navika (uvođenjem fizičke aktivnosti, zdravije I kvalitetnije ishrane, prestanak pušenja), I time smanjiti rizik od razvoja kardiovaskularnih bolesti.

Lipoprotein male gustine (LDL)

Merenje koncentracije LDL-a je od suštinskog značaja za upravljanje rizikom od aterosklerotične promena na krvnim sudovima I razvoja kardiovaskularnih bolesti. Ateroskleroza se razvija godinama i često je asimptomatska sve dok pacijent ne doživi događaj opasan po život, kao što je srčani udar, moždani udar ili aneurizam. LDL je primarni lipoprotein odgovoran za nastanak aterogenog plaka.

Serumsko gvožđe

Serumsko gvozđe - nivoi gvozđa u serumu zavise od cirkadijalnog ritma, maksimalne koncentracije dostiže ujutru, a uveče dolazi do pada koncentracije. Razlika izmedju jutarnje I večernje vrednosti dostiže do 9mikromol/l. 

Markeri statusa gvozđa:
1. Serumsko gvozđe;

2. Transferin, UIBC, TIBC;

3. Solubilni transferinski receptor;

4. Feritin.

Evaluacija anemije:

1. Analiza krvne slike - niske vrednosti hematokrita, hemoglobina I broja eritrocita;
2. Na osnovu MCV I MCH anemija se dalje klasifikuje na osnovu veličine eritrocita(mikrocitne, normocitne, makrocitne)- identifikacija specificnog tipa anemije.

Transferin

Transferin - sintetiše se u jetri, nivo sinteze je obrnuto proporcionalan telesnom statusu gvozđa, u deficijenciji gvozđa dolazi do povećanja sinteze transferina. Klinični značaj određivanja transferina je u diferencijalnoj dijagnozi anemija, povišene koncentracije su kod anemije usled nedostatka gvozđa. 

Urea i kreatinin

Urea I kreatinin se koriste u proceni funkcije bubrega, prilikom postavke dijagnoze oboljenja bubrega, i praćenja efikasnosti terapije kod oboljenja bubrega.

Povišene koncentracije azota uree u krvi se nalaze kod neadekvatne renalne perfuzije, šoka, smanjenog volumena krvi (prerenalni uzroci), hroničnog nefritisa, nefroskleroze, tubularne nekroze, glomerulonefritisa (renalni uzroci) i opstrukcije urinarnog trakta (postrenalni uzroci). Prolazna povećanja mogu se uočiti i za vreme velikog unošenja proteina. Nepredvidive vrednosti javljaju se kod oboljenja jetre.

Vrednosti kreatinina variraju u zavisnosti od brojih faktora (pol, godine, rasa…) Snižene vrednosti se mogu naći kod osoba sa relativno malom mišićnom masom, kod starijih osoba, kod osoba kojima je izvršena amputacija. Povišene vrednosti se javljaju kod značajnih oštećenja nefrona, tj. kod uznapredovalih oboljenja bubrega.