Kompletna krvna slika (KKS)

Kompletna krvna slika koristi se u cilju utvrđivanja opšteg zdravstvenog stanja, za skrining, dijagnozu i praćenje niza oboljenja koja utiču na pojedine ili sve elemente krvne slike, kao što su infekcije, zapaljenska stanja, anemije.

Kompletna krvna slika uključuje broj leukocita, eritrocita i trombocita, eritrocitne konstante (MCV, MCH, MCHC, RDW), trombocitne konstante (MPV, PDW), diferencijalnu krvnu sliku (podvrste leukocita: neutrofili, eozinofili, bazofili, monociti, limfociti), hemoglobin i hematokrit.

Leukociti (WBC)

Leukocitarna formula je sastavni deo kompletne krvne slike i ciljano se koriste u dijagnostici infekcija, zapaljenjskih stanja, oboljenja koja pogađaju imunološki sistem.

Leukocitarna formula obuhvata 5 glavnih tipova leukocita:

1. Neutrofile (neutrofilni granulociti),
2. Limfocite,
3. Monocite,
4. Eozinofile (eozinofilni granulociti),
5. Bazofile (bazofilni granulociti).

Uvek se prikazuje sa ukupnim brojem leukocita.

Određivanje leukocitarne formule predstavlja određivanje apsolutnog i relativnog broja svake subpopulacije leukocita u uzorku krvi. Određivanje leukocitarne formule se vrši u sklopu određivanja kompletne krvne slike.

Svaka subpopulacija izražava se kao:

- relativan broj - procenat (%),

- apsolutan broj - preračunat na ukupan broj leukocita.

Svaka od ovih subpopulacija ima drugačiju funkciju u krvi. Diferencijacija otkriva da li su ćelije prisutne u normalnim odnosima, da li broj nekih ćelija opada ili raste i da li su prisutne abnormalne ili nezrele forme ovih ćelija. Ove informacije su od velike pomoći pri postavljanju dijagnoze specifičnog oboljenja koje pogađa imunski sistem ili koštanu srž.

Neutrofili (NEU) - pripadaju segmentovanim granulocitima čije su granule u citoplazmi neutrofilne (boje se neutralnim bojama). Predstavljaju najveću subpopulaciju cirkulišućih leukocita (čine 55% do 70% belih krvnih zrnaca). U bakterijskoj infekciji migriraju na mesto zapaljenja gde fagocituju i uništavaju bakterije produkujući slobodne radikale. Visok procenat neutrofila u krvi naziva se neutrofilija. Neutropenija je termin za nizak nivo neutrofila.

Eozinofili (EOS) - pripadaju segmentovanim granulocitima čije su granule u citoplazmi eozinofilne (boje se kiselom bojom eozinom). Odgovaraju na parazitske infekcije, vrše važnu ulogu u alergijskim reakcijama i kontrolišu stepen imunološkog odgovora i inflamacije. Visok nivo eozinofila može se naći u krvi (eozinofilija u krvi) ili u tkivima na mestu infekcije ili upale (tkivna eozinofilija). Eozinopenija se javlja kada je vrednost eozinofila niska, dok se povišen nivo eozinofila naziva eozinofilija.

Bazofili (BASO) - pripadaju segmentovanim granulocitima čije su granule u citoplazmi bazofilne (boje se baznim bojama). Predstavljaju najmanju subpopulaciju leukocita u krvi (čine oko 0,01% do 0,3% od cirkulišućih belih krvnih zrnaca). Učestvuju u odbrani organizma od virusa, bakterija i imaju ulogu u alergijskim reakcijama. Bazopenija se javlja pri niskoj vrednosti bazofila, a bazofilija se javlja pri visokim.

Limfociti (LYMPHS) - Limfociti nastaju od unipotentne matične ćeije za limfocitnu lozu i postoje u krvi i u limfnom sistemu. Podeljeni su u tri subpopulacije, ali hematološki analizatori ne vrše njihovu diferencijaciju.

- B limfociti su ćelije koje stvaraju anititela i odgovorne su za humoralni imunitet. Nakon susreta sa antigenom (virusom, bakterijom itd.) oni se diferentuju u plazma ćelije koje sintetišu i luče antitela.

- T limfociti su ćelije koje svoje sazrevanje završavaju u timusu i postoji više subpopulacija T limfocita. Oni cirkulacijom iz timusa dospevaju do perifernih limfnih organa i nakon susreta sa antigenom započinju imunski odgovor.

- O-limfociti ili ćelije ubice, nulte ćelije (ćelije prirodne ubice ili NK-ćelije) su ćelije koje direktno napadaju i ubijaju ćelije raka ili one inficirane virusom.

Monociti (MONO) - slično neutrofilima, migriraju na mesto infekcije i fagocituju i uništavaju bakterije. Monociti se stvaraju u koštanoj srži i čine 3 do 10 odsto svih belih krvnih zrnaca. Povezane su više sa hroničnim nego akutnim infekcijama i uključene su u reparaciju tkiva i druge funkcije koje uključuju imunski sisitem. Ove ćelije krvi učestvuju i u procesu aterogeneze (stvaranja aterosklerotskog plaka).

Eritrociti (RBC)

Eritrociti (crvena krvna zrnca) su ćelije krvi u kojima se nalazi protein hemoglobin čija je osnovna funkcija transport kiseonika do svih ćelija i tkiva, kao i transport ugljen-dioksida, nastalog tokom metaboličkih procesa iz ćelija do pluća. Crvena krvna zrnca su najbrojnija vrsta ćelija u organizmu. Imaju oblik bikonkavnog sočiva. Ovaj oblik eritrocita obezbeđuje maksimalnu elastičnost i savitljivost, omogućavajući im da prođu i kroz veoma uske kapilarne prostore bez rupture ćelijske membrane. On uslovljava i uvećanu površinu što dozvoljava efikasnu i brzu razmenu gasova. 

Broj crvenih krvnih zrnaca kod zdravih osoba zavisi od različitih faktora. Najčešće od pola, starosti, nadmorske visine. Promene u broju eritrocita obično dovode do promena u nivou hemoglobina i hematokrita. Kada se vrednost broja eritrocita, hemoglobina i hematokrita smanje ispod označenih referentnih intervala dolazi do razvoja anemije, a kada im se vrednost poveća iznad referentnih intervala dijagnostikuje se policitemija.

Određivanje broja eritrocita se vrši u sklopu određivanja kompletne krvne slike (KKS). Smanjenje ili povećanje broja crvenih krvnih zrnaca se definiše zajedno sa hemoglobinom, hematokritom, MCV, MCH, MCHC i brojem retikulocita.

Trombociti (PLT)

Trombociti ili krvne pločice predstavljaju ćelije krvi koje u perifernoj cirkulaciji učestvuju u hemostazi. Hemostaza je fiziološki proces stalnog održavanja ravnoteže između mehanizama koji dovode do zgrušavanja krvi i mehanizama koji to zgrušavanje sprečavaju.

Trombociti nastaju iz megakariocita u koštanoj srži, odakle se otpuštaju u cirkulaciju. Vek trombocita u perifernoj krvi je 7-10 dana, nakon čega se razgrađuju u makrofagama koštane srži, jetre i slezine.

Određivanje broja trombocita se vrši u sklopu kompletne krvne slike (KKS) i omogućava dijagnozu i praćenje stanja i oboljenja koja dovode do poremećaja u formiranju koaguluma. Snižen broj trombocita se naziva trombocitopenija, a povišen broj trombocitoza.

Pored ukupnog broja trombocita na hematološkim analizatorima se određuju i sledeći trombocitni parametri:

• MPV (srednji volumen trombocita) - govori o prosečnoj veličini trombocita kod određene osobe na osnovu proseka zapremine ovih ćelija,
• PDW (širina distribucije volumena trombocita) - predstavlja meru uniformnosti trombocita,
• PCT (trombokrit) - udeo zapremine trombocita u punoj krvi,
• P-LCR (udeo velikih trombocita) - predstavlja udeo nezrelih trombocita.

Hemoglobin (HGB)

Hemoglobin prenosi kiseonik do ćelija i tkiva, on je metaloprotein, sadrži gvožđe i nalazi se u crvenim krvnim zrncima (eritrocitima).

Hemoglobin omogućava eritrocitu da u plućima veže kiseonik i prenese ga do tkiva, a prolaženjem kroz tkivne kapilare kiseonik se velikim delom oslobodi iz hemoglobina i prelazi u ćelije. Takođe, omogućava transport male količine ugljen-dioksida od tkiva do pluća i tako omogućava njegovu eliminaciju i samim tim omogućava održavanje stalne koncentracije vodonikovog jona u krvi.



Hemoglobin se određuje u sklopu određivanja kompletne krvne slike (KKS) i rezultati se definišu zajedno sa rezultatima eritrocita i hematokrita. Razna stanja i oboljenja koja utiču na broj eritrocita posledično utiču i na koncentraciju hemoglobina u krvi. Generalno, nivo hemoglobina i hematokrita raste kada raste broj eritrocita, a opada kada opada produkcija eritrocita u koštanoj srži, kod hemoliznih anemija kada dolazi do raspadanja eritrocita i kod obilnih krvarenja.

Smanjenje broja eritrocita, hemoglobina i hematokrita rezultuje anemijom. Povećanje broja eritrocita, nivoa hemoglobina i hematokrita dovodi do policitemije.

Hematokrit (HCT)

Hematokrit (HCT) predstavlja volumen eritrocita u jedinici pune krvi. Izražava se u procentima (%) ili kao hematokritska frakcija.

Danas se određuje na hematološkim brojačima u sklopu određivanja kompletne krvne slike. Nizak nivo može da ukaže na anemiju, dok je visok nivo hematokrita policitemija.

Hematokrit se definiše zajedno sa hemoglobinom i tako odražavaju relativnu koncentraciju hemoglobina tj. eritrocita u uzorku krvi, osim u retkom slučaju abnormalnog povećanja MCHC, kada variraju istovremeno.

Eritrocitni indeksi (MCV, MCH, MCHC)

U sklopu kompletne krvne slike odrađuju se i eritrocitni indeksi. Eritrocitne konstante se izračunavaju iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina i hematokrita i daju informaciju o kvalitetu eritrocita. Eritrocitne indekse oduhvataju MCV, MCH i MCHC.

MCV (mean cell volume) - prosečni volumen eritrocita. Predstavlja prosečnu zapreminu eritrocita, izražava se u femtolitrima (fL), a očekivane referentne vrednosti za ovaj parameter se kreću od 80 – 120 fL. Parametar daje informaciju o prosečnoj veličini eritrocita. Snižene vrednosti se nalaze kada su eritrociti manji, npr. kod sideropenijske anemije (anemija usled nedostatka gvožđa), a povišene vrednosti se nalaze kada su eritrociti uvećani, opet se mogu javiti kod megaloblastne anemije (anemija kod nedostatka vitamina B12 ili folne kiseline).

MCH (mean cell hemoglobin)- prosečna količina hemoglobina u eritrocitu. Pokazuje koliko ima hemoglobina u jednom eritrocitu. Izražava se u pikogramima (pg), a očekivane vrednosti su oko 30pg.

MCHC (mean cell hemoglobin concentration) - prosečna koncentracija hemoglobina u eritrocitu. Pokazuje koja je koncentracija hemoglobina u jednom eritrocitu. Njegova vrednost se izražava u g/L, a očekivana referentna vrednost za ovaj parametar je oko 340 g/L.

Trombofilija

Šta je trombofilija?

Trombofilija je naziv za različit skup naslednih i stečenih poremećaja zgrušavanja krvi koji su povezani sa sklonošću stvaranja krvih ugrušaka (trombozi). U normalnim uslovima, proces zgrušavanja krvi je zaštitni mehanizam koji sprečava prekomerno krvarenje i pomaže u zaceljivanju rana. Međutim, kod osoba sa trombofilijom dolazi do neravnoteže u prirodnim mehanizmima koji regulišu ove procese, što može rezultovati stvaranjem krvnih ugrušaka ili njihovom otežanom razgradnjom.

Pojam trombofilija podrazumeva nasledne (genetske) i/ili stečene poremećaje sastava zgrušavanja krvi. U nasledne se ubrajaju prirođeni, kvantitativni ili kvalitativni defekti prokoagulantnih ili antikoagulantnih proteina, a stečene trombofilije čine stečena stanja koja povećavaju sklonost zgrušavanju, kao npr. trudnoća, trauma, zloćudne bolesti, dugotrajna imobilizacija, neka specifična oboljenja.



Nasledna trombofilija

Nasledna trombofilija obuhvata stanja u kojima naslena genetska mutacija utiče na količinu ili funkciju proteina uključenog u sastav koagulacije, kao posledica nastaje povećana sklonost venskim i ređe arterijskim trombozama.

Najčešće nasledne trombofilije su:

• Mutacija faktora V Leiden (FV-L) i mutacija protrombinskog gena (FII), koje zajedno čine 50% - 60% slučajeva naslednog hiperkoagulabilnog poremećaja;
• Mutacije u MTHFR genu;
• Nedostatak proteina S;
• Nedostatak proteina C;
• Nedostatak antitrombina (AT).

Stečena trombofilija

Stečena trombofilija može biti rezultat faktora kao što su dugotrajna imobilizacija, trudnoća, pušenje, uzimanje određenih lijekova (npr. hormonska terapija) ili prisutnost određenih medicinskih stanja (npr. maligne bolesti). Stečena trombofilija obično se javlja u odrasloj dobi osobe, a najčešći oblik je antifosfolipidni sindrom koji napada imunološki sustav čovjeka te se radi o autoimunoj bolesti koju karakterizira povišena razina antifosfolipidnih antitijela u krvi oboljele osobe. Antifosfolipidna antitijela usmjerena su protiv fosfolipida koji se prirodno nalaze u staničnim membranama i krvi, a uključuju:

• LAC (lupus antikoagulans)
• ACA (antikardiolipinska antitijela)
• anti beta-2-glikoprotein.



Testovi za dijagnostikovanje trombofilije dostupni u laboratoriji Spectra Medica

Dijagnoza trombofilije uključuje detaljno ispitivanje medicinske istorije pacijenta i uvid u porodičnu anamnezu, genetsko testiranje i laboratorijske analize krvi koje mogu otkriti prisutnost specifičnih mutacija i poremećaja u sastavu zgrušavanja krvi. U pružanju dokaza o naslednim nedostacima antikoagulansa koji se javljaju u prirodi: antitrombin, protein C i protein S, osmišljena je kombinacija testova, odnosno - panela trombofilija, a sadrži sledeće analize:

• Antitrombin III,
• Protein C,
• Protein S,
• Lupus antikoagulant (LAC),
• Faktor V Leiden/FII protrombin (genska pretraga),
• MTHFR (genska pretaga),
• PAI 1 (genska pretraga),
• Homocistein,
• Anti-β-2-glikoprotein-1 antitela (IgM + IgG),
• Anti-kardiolipin antitela (IgM + IgG).

Navedene analize mogu služiti kao analize koje mogu pomoći u dijagnostici trombofilije, obično se rade kod osoba sa ličnom i/ili porodičnom anamnezom povezanom s trombofilijom u slučaju sa ili bez ponavljajućeg faktora rizika ili ako se radi o srodniku prvog reda (npr. roditelj ili sestra) sa istorijom nasledne trombofilije visokog rizika.

Ispitivanje trombofilija uključuje plazmatske analize (fenotip), ali i analize DNK koje daju jasne rezultate dok je fenotipske pretrage tehnički lakše izvesti. Za odabir najkorisnijih analiza, potrebno je prethodno konsultovati se sa lekarom specijalistom.

Da li je uzorak potreban i koja je priprema za samo testiranje?

Potreban je uzorak venske krvi, posebna priprema za uzorkovanje nije potrebna.

Kada  se test koristi?

PCR testovi na mutacije faktora V Leiden (FVL) i mutacije protrombina 20210 (PT 20210) su dva testa koji se često koriste zajedno da pomognu u dijagnostikovanju uzroka neodgovarajućeg formiranja krvnog ugruška (tromba), uključujući duboku vensku trombozu (DVT) i/ili vensku tromboemboliju (VTE).

Testiranje na faktor V Leiden i PT 20120 mutacije se koristi da se utvrdi da li je pojedinac nasledio poremećaj povezan sa krvnim ugrušcima i može da utvrdi da li osoba ima jednu kopiju ili dve kopije mutacije (heterozigot ili homozigot).

Ovi testovi se mogu koristiti da pomognu u utvrđivanju razloga za početni štetni krvni ugrušak (trombotična epizoda), posebno kada se javlja kod osobe mlađe od 50 godina, nije izazvana ili se nalazi na neobičnom mestu kao što je jetra (hepatična), bubrezi (bubrežni), mozak (cerebralni), creva i karlica (mezenterični) ili u očnim venama. Ovi testovi se takođe preporučuju ako se VTE ponavlja ili ako postoji jaka porodična anamneza tromboze.

Stručnjaci ne preporučuju skrining opšte populacije i podeljeni su oko testiranja članova porodice onih sa faktorom V Leiden ili mutacijom PT 20210. Ako je mutacija prisutna, onda je osoba izložena većem riziku od razvoja krvnog ugruška, ali postoji varijabilnost u načinu na koji se gen zapravo izražava. Sa faktorom V Leiden, na primer, samo 10% onih sa pozitivnom faktor V Leiden mutacijom će ikada imati trombotičnu epizodu.

Kada se test radi?

Faktor V Leiden mutacija i PT 20210 testovi se rade kada se sumnja da osoba ima nasledni faktor rizika za stvaranje krvnih ugrušaka, na primer, kada pojedinac:

• Ima prvu duboku vensku trombozu (DVT) ili vensku tromboemboliju (VTE) pre 50. godine
• Ima ponavljajući DVT ili PE
• Ima krvni ugrušak u neuobičajenim delovima tela kao što su vene jetre (hepatične), bubrezi (bubrežni), mozak (cerebralni), creva i karlica (mezenterične) ili očne vene
• Ima ličnu ili porodičnu istoriju rekurentne DVT ili VTE
• Ima prvi VTE koji se odnosi na upotrebu oralnih kontraceptiva, trudnoću ili terapiju zamene hormona
• Ima neobjašnjive pobačaje, posebno one koji se javljaju u drugom ili trećem trimestru trudnoće

Ovi testovi se mogu raditi kada član porodice prvog stepena, kao što je roditelj ili brat ili sestra, ima mutaciju gena faktor V Leiden ili PT 20210. 

Ako asimptomatski članovi porodice znaju da imaju jednu ili više mutacija, treba da vode računa o faktorima rizika, kao što su upotreba oralnih kontraceptiva, pušenje i povišeni nivoi homocisteina i da budu svesniji potencijalnih riziko-faktora kao što su imobilizacija i operacija. Međutim, mnogi od onih sa mutacijom nikada neće doživeti DVT ili VTE.

Šta rezultati testa znače?

Ako genetsko testiranje pokazuje da pojedinac ima mutiranu kopiju jednog faktora V Leiden ili PT 20210, onda je osoba heterozigotna; ako postoje dve kopije, onda je osoba homozigotna za mutaciju.

• Mutacija faktora V Leidena je najčešća nasledna predispozicija za prekomerno zgrušavanje u Sjedinjenim Državama i najčešća je u populaciji bele rase. Između 3 i 8% belaca u SAD nosi jednu kopiju mutacije faktora V Leiden i oko 1 od 5.000 ljudi ima dve kopije mutacije. Dok su homozigotni slučajevi faktora V Leiden ređi, oni takođe nose veći rizik od tromboze. Ljudi sa dve kopije mutacije mogu imati i do 80 puta veći rizik od trombofilije, dok oni sa jednom kopijom imaju 4 do 8 puta veći rizik, u poređenju sa onima koji ne nose mutaciju.
• Neko sa mutacijom PT 20210 može biti heterozigot ili homozigot, iako je vrlo retko naći osobe koje su homozigote. Pogođena heterozigotna osoba će imati blago do umereno povećanje proizvodnje trombina, što je povezano sa 2,5 do 3 puta većim rizikom od razvoja venske tromboembolije (VTE) kod belaca; nema dovoljno informacija o riziku kod onih koji su homozigoti. Iako je PT 20210 manje uobičajen u SAD od faktora V Leiden, oko 2 do 4% belaca, obično evropskog porekla, ima varijaciju u genu za protrombin. U SAD, otprilike 1 od 250 Afroamerikanaca ima mutaciju.

Rizik od prekomernog zgrušavanja krvi od ovih mutacija varira od osobe do osobe. Ako ste asimptomatski, možda nikada nećete imati DVT i/ili VTE. Ako ste imali jedan ili više krvnih ugrušaka, onda je mutacija(e) najverovatniji uzrok i imate povećan rizik od drugog ugruška. Ako se ne pronađu mutacije, onda je verovatno da je stanje uzrokovano drugim uzrokom.

Rizici koji su povezani sa faktorom V Leiden, PT 20210, i drugim naslednim i stečenim nedostacima faktora su nezavisni. Osoba može imati više od jednog faktora rizika za štetne krvne ugruške, a povezani rizici su kumulativni. Uz nasledne rizike i stečene rizike dodaju se faktori rizika koji se mogu kontrolisati, kao što su upotreba oralnih kontraceptiva i hormonska supstituciona terapija (HRT), koji mogu pogoršati kombinovane osnovne faktore rizika. Na primer, ako žena ima jednu kopiju gena sa varijantom faktora V Leiden, ona može imati oko 2 do 4 puta veći rizik od razvoja VTE. Ako ona takođe koristi oralne kontraceptive, kombinovani rizik može da poraste do 35 puta od rizika za heterozigotnost faktora V Leiden samo, a žene sa faktorom V Leiden koje uzimaju HNL imaju 15 puta veći rizik.

Pored faktora V Leiden i PT 2010, koji drugi testovi se mogu uraditi da bi se procenilo prekomerno zgrušavanje?

Nekoliko drugih testova može se koristiti da bi se identifikovali dodatni faktori koji mogu doprineti prekomernom zgrušavanju (trombofiliji). Neki od njih uključuju:

• Lupus antikoagulant (LAC)
• Protein C i protein S
• Antitrombin
• Mutacija gena za metilen tetrahidrofolat reduktazu (MTHFR).
• Homocistein
• Mutacija faktora V gena R2
• Mutacija faktora XIII
• Polimorfizam PAI - 1 gena

Da li će faktor V Leiden ili PT 20210 ikada nestati?

Ne. Ako imate jednu od ovih mutacija, one su deo vašeg genetskog sastava i neće nestati. Međutim, postoje stvari koje možete učiniti da smanjite rizik od razvoja krvnog ugruška, kao što je nepušenje.

MTHFR mutacija



Zašto se testirati?

Da se proceni uzrok povišenih nivoa homocisteina; da odredite rizik od tromboze ili preuranjene kardiovaskularne bolesti (KVB).

Da li je uzorak potreban i koja je sama priprema za testiranje?

Potreban je uzorak venske krvi, priprema za samo uzorkovanje nije potrebna.

Šta se testira?

Gen metilentetrahidrofolat reduktaze (MTHFR) sadrži DNK kod za proizvodnju enzima MTHFR. Ovaj test otkriva dve najčešće mutacije.

Kada postoje mutacije ili varijacije u genu MTHFR, to može dovesti do ozbiljnih genetskih poremećaja kao što su homocistinurija, anencefalija, spina bifida i drugi. Enzim MTHFR je kritičan za metabolizam folata,i učestvuje u pretvararanju homocisteina u metionin, koji je važan gradivni element za mnoge proteine.

Ako neko ima povećan nivo homocisteina, to znači da ga telo ne obrađuje kako treba. Jedan od uzroka toga može biti mutacija gena MTHFR, koja uzrokuje homocistinuriju. Dok je najmanje sedam jedinstvenih MTHFR mutacija pronađeno kod ljudi sa homocistnurijom, postoje dve relativno uobičajene varijante DNK sekvence, poznate kao polimorfizmi jednog nukleotida (SNP). Dve MTHFR varijante se zovu C677T i A1298C, a pojedinci mogu naslediti jednu ili obe varijante. Ovi SNP-ovi rezultiraju promenama u DNK (ili mutacijama) koje su povezane sa smanjenom aktivnošću MTHFR i povećanim nivoima homocisteina u krvi, što može povećati rizik od preranog kardiovaskularnog oboljenja (KVB), formiranja neodgovarajućih krvnih ugrušaka (tromboze) i udara.

Otprilike 5-14% američke populacije je homozigotno za C677T, što znači da imaju dve njegove kopije. Postoji određena etnička varijabilnost u učestalosti, pri čemu je najveća kod onih mediteranskog porekla, a najniža kod onih afričkog porekla.

Varijanta C677T dovodi do manje aktivnog oblika enzima MTHFR i smanjene sposobnosti za obradu folata i homocisteina. Kada osoba ima dve kopije mutiranog MTHFR C677T gena (homozigot)   to dovodi do smanjene aktivnosti MTHFR enzima i može dovesti do nakupljanje homocisteina u krvi.

Povećanje homocisteina je često blago do umereno, ali će varirati od osobe do osobe u zavisnosti od količine aktivnosti enzima MTHFR. Čak i ako osoba ima dve kopije MTHFR mutiranog alela, ta osoba možda neće razviti visoke nivoe homocisteina jer adekvatan unos folata može „poništiti“ efekat MTHFR mutacije.

Rezultati nekih studija sugerišu da visoki nivoi homocisteina u krvi mogu doprineti riziku od KVB tako što oštećuju zidove krvnih sudova i podstiču stvaranje plaka (ateroskleroze) i neodgovarajućih krvnih ugrušaka. Međutim, nije pronađena direktna veza između nivoa homocisteina i kardiovaskularnih bolesti ili rizika od tromboze.

Kako se test koristi?

PCR test otkrivanja mutacija metilentetrahidrofolat reduktaze (MTHFR) može se koristiti za otkrivanje dve relativno česte mutacije u MTHFR genu koje su povezane sa povišenim nivoima homocisteina u krvi. Ne radi se rutinski.

Ovaj test se ponekad radi kao nastavak testa povišenog homocisteina i povremeno se može raditi zajedno sa drugim testovima srčanog rizika ako osoba ima ličnu ili porodičnu istoriju preuranjene kardiovaskularne bolesti (KVB) ili pojave abnormalnih krvnih ugrušaka (tromboze). Međutim, njegova korisnost za procenu rizika od KVB nije utvrđena i neke stručne smernice ga ne preporučuju za skrining tromboze.

Može se raditi ako osoba ima bliskog rođaka sa poznatim MTHFR genetskim mutacijama, posebno ako ta osoba takođe ima povišen nivo homocisteina. Mutacije gena MTHFR C677T i A1298C su najčešće i one koje se obično testiraju. Ako neko ima drugačiju mutaciju u svojoj porodici, onda tu specifičnu mutaciju treba testirati.

MTHFR test se ponekad može raditi zajedno sa drugim naslednim testovima rizika od trombofilije, kao što su faktor V Leiden ili testovi mutacije gena za protrombin 20210 kako bi se procenio ukupni rizik osobe od pojave abnormalnih krvnih ugrušaka (tromboze.

Kada se test radi?

Test mutacije MTHFR se može raditi kada osoba ima povišene nivoe homocisteina, posebno kada osoba ima ličnu ili porodičnu istoriju prevremene kardiovaskularne bolesti ili tromboze. Preporučuje se takodje i kada bliski rođak ima mutacije gena MTHFR, kao i skrining na trombofiliju.

Šta znače rezultati testa?

Rezultati se obično prikazuju kao negativni ili pozitivni i, ako su pozitivni, izveštaj će imenovati prisutne mutacije.

Često se daje i tumačenje rezultata.

Samo mali procenat slučajeva povišenog homocisteina je posledica naslednog uzroka.

Od ovih, MTHFR C677T i A1298C mutacije su među najčešćim.

Ako osoba ima dve kopije (homozigot) MTHFR C677T, ili ima jednu kopiju C677T i jednu od A1298C, onda je verovatno da su povišeni nivoi homocisteina posledica ovih naslednih mutacija, ili da mutacije doprinose njima.

Dve kopije A1298C obično nisu povezane sa povećanim nivoima homocisteina.

Ako je test mutacije MTHFR negativan, onda mutacije C677T i A1298C nisu otkrivene i povišeni nivo homocisteina kod testirane osobe je verovatno zbog drugog uzroka. Druge, ređe MTHFR genetske mutacije neće biti otkrivene tipičnim testiranjem.

Oni sa MTHFR mutacijama i drugim faktorima rizika od zgrušavanja, kao što su faktor V Leiden ili mutacije PT 20210, mogu biti pod povećanim rizikom od tromboze. Istraživanja sugerišu da žene sa dve varijante C677T imaju dvostruko veći rizik od rođenja deteta sa defektom neuralne cevi, ali je rizik daleko ispod 1%.

Treba li još nešto da znam?

Ljudi koji imaju povišene nivoe homocisteina mogu biti pod povećanim rizikom od razvoja prevremene kardiovaskularne bolesti (KVB) i/ili tromboze, ali mnogi, uključujući i one sa MTHFR mutacijama, nikada neće razviti KVB ili trombozu. Pregledom podataka objavljenih 2012. utvrđeno je da doživotno umereno povišeni nivoi homocisteina imaju mali ili nikakav uticaj na koronarnu bolest srca.

Pored MTHFR mutacija, postoje i drugi uzroci povišenih nivoa homocisteina, uključujući nedostatak vitamina B6, B12 i/ili folata; ovi vitamini su potrebni za metabolizam homocisteina. Mutacija MTHFR možda nije prisutna sa ovim stečenim, za razliku od naslednih, uzrocima povišenog homcisteina. Pored toga, ako ređa mutacija MTHFR uzrokuje povišene nivoe homocisteina, C677T i A1298C testovi neće otkriti te druge mutacije.

Za mutacije MTHFR, varijanta C677T dovodi do zamene amino kiseline alanina za valin. Varijanta A1298C rezultira supstitucijom alanina (u odnosu na glutamin). Supstitucija C677T valinom dovodi do manje aktivnog oblika enzima MTHFR.

Pregled studija objavljenih 2014. podržao je povezanost između alela MTHFR C677T i urođene srčane bolesti u azijskoj populaciji i alela A1298C i CHD u pedijatrijskoj populaciji bele rase.

Enzim MTHFR je uključen u metabolizam folata. Zbog toga, oni koji imaju MTHFR mutacije i uzimaju lekove koji utiču na metabolizam folata, kao što je metotreksat, mogu imati veću verovatnoću da dožive toksičnost. Test mutacije MTHFR se može uraditi za osobu kojoj je propisan metotreksat kako bi se prilagodile doze i smanjio rizik od toksičnosti.

Mogu li se moji MTHFR geni promeniti?

Ne, nasledili ste kopiju gena od svakog od svojih roditelja i oni se neće promeniti tokom vremena.

Ako imam iste mutacije MTHFR gena kao rođak, zašto je Vaš nivo homocisteina značajno drugačiji?

Čak i kada dve osobe imaju iste MTHFR mutacije, rezultati i njihovi rizici su često različiti. Mnoge stvari mogu uticati na nivoe homocisteina, uključujući aktivnost enzima MTHFR, nivoe folata ili drugih B vitamina i zdravstveno stanje osobe.

Genotip PAI-1

PCR test za detekciju dva polimorfizma u genu PAI-1

Svake godine u Srbiji nekoliko hiljada ljudi umre od posledica začepljenja krvnih sudova, kao što su srčani udar ili plućna embolija.

Faktori rizika za ovakvu okluziju krvnih sudova uključuju, na primer, povećane vrednosti lipida u krvi, ali i normalne supstance organizma mogu podstaći razvoj okluzija. Prema tome, povećanje nivoa inhibitora aktivatora plazminogena tipa 1 (PAI-1) je dodatni faktor za vensku i arterijsku trombozu. PAI-1 je odgovoran za inhibiciju dva proteina koji igraju važnu ulogu u ponovnom rastvaranju tromba. Povećan nivo PAI-a stoga dovodi do veće inhibicije proteina i samim tim do sporijeg razlaganja krvnog ugruška.

Dva polimorfizma gena PAI-1 su povezana sa povećanim nivoom PAI-1. Kroz inserciju ili deleciju, 4 ili 5 gvanin nukleotida mogu biti prisutno na poziciji -675. Ako je alel 4G prisutan, postoji povećan rizik od venske tromboze, prvenstveno ako su prisutne dodatne mutacije povezane sa trombozom. Pored toga, za genotip je takođe utvrđen povećan rizik od infarkta miokarda i ranih pobačaja.

Pošto postoji povećan rizik od tromboze u vezi sa mutacijama u vezi sa trombozom, potrebno je izvršiti testiranje polimorfizama PAI-1 da bi se procenio individualni rizik od tromboze. Pored toga, korisno je testirati pacijente sa koronarnom bolešću i trudnoćama visokog rizika.

Humani SERPINE1 gen kodira endotelni inhibitor aktivatora plazminogena-1 (PAI-1), koji je glavni inhibitor fibrinolize. Jedno brisanje/umetanje guanozina (4G/5G) na poziciji -675 utiče na nivo ekspresije PAI-1. Homozigotna 4G varijanta je povezana sa 25% većom koncentracijom PAI-1 u plazmi u poređenju sa 5G varijantom. Visok nivo PAI-1 korelira sa smanjenom fibrinolitičkom aktivnošću, a samim tim i sa oštećenim rastvaranjem ugruška. Kod osoba sa dodatnim genetskim i stečenim faktorima rizika, alel 4G predstavlja faktor rizika za nastanak venske tromboembolije ili infrakcije miokarda. Učestalost 4G alela je takođe značajno veća kod žena koje pate od komplikacija u trudnoći, ranog gubitka trudnoće ili preeklampsije.

Faktor XIII

Nedostatak faktora XIII je redak poremećaj krvarenja. Istraživači su identifikovali nasledni oblik i manje težak stеčeni oblik.

Znaci i simptomi naslednog nedostatka faktora XIII počinju ubrzo nakon rođenja, obično sa abnormalnim krvarenjem iz pupčane vrpce. Ako se stanje ne leči, pogođeni pojedinci mogu imati epizode ​​prekomernog i produženog krvarenja koje može biti opasno po život. Abnormalno krvarenje može nastati nakon operacije ili manje traume. Stanje takođe može izazvati spontano krvarenje u zglobovima ili mišićima, što dovodi do bola i invaliditeta. Žene sa naslednim nedostatkom faktora XIII imaju tendenciju da imaju obilno ili produženo menstrualno krvarenje (menoragija) i mogu doživeti periodične gubitke trudnoće (pobačaji). Ostali znaci i simptomi naslednog  nedostatka faktora XIII uključuju krvarenje iz nosa, krvarenje desni, lake modrice, probleme sa zarastanjem rana, krvarenje nakon operacije i abnormalno formiranje ožiljaka. Nasledni nedostatak faktora XIII takođe povećava rizik od spontanog krvarenja unutar lobanje (intrakranijalno krvarenje), što je vodeći uzrok smrti kod ljudi sa ovim stanjem.

Učestalost

Nasledni nedostatak faktora XIII pogađa 1 do 3 osobe na milion ljudi širom sveta. Istraživači sumnjaju da je blagi nedostatak faktora XIII, uključujući stečeni oblik poremećaja, nedovoljno dijagnostikovan jer mnogi pogođeni ljudi nikada nemaju veliku epizodu abnormalnog krvarenja koja bi dovela do dijagnoze.

Uzroci

Nasledni nedostatak faktora XIII je rezultat mutacija gena F13A1 ili, ređe, gena F13B. Ovi geni daju informaciju za pravljenje dva dela (podjedinice) proteina koji se zove faktor XIII. Ovaj protein igra ključnu ulogu u kaskadi koagulacije, koja je niz hemijskih reakcija koje stvaraju krvne ugruške kao odgovor na povredu. Nakon povrede, ugrušci zatvaraju krvne sudove kako bi zaustavili krvarenje i pokrenuli popravku krvnih sudova. Faktor XIII deluje na kraju kaskade da ojača i stabilizuje novonastale ugruške, sprečavajući dalji gubitak krvi.

Mutacije u genu F13A1 ili F13B značajno smanjuju količinu funkcionalnog faktora XIII dostupnog za učešće u zgrušavanju krvi. Kod većine ljudi sa naslednim oblikom stanja, nivoi faktora XIII u krvotoku su manji od 5 procenata normalnog. Gubitak aktivnosti ovog proteina slabi krvne ugruške, sprečavajući da ugrušci efikasno zaustave gubitak krvi.

Stečeni oblik nedostatka faktora XIII nastaje kada je proizvodnja faktora XIII smanjena ili kada telo koristi faktor XIII brže nego što ga ćelije mogu zameniti. Stečeni oblik nedostatka faktora XIII je generalno blag jer su nivoi faktora XIII u krvotoku 20 do 70 procenata normalnog; nivoi iznad 10 procenata normalnog obično su dovoljni da spreče epizode ​​spontanog krvarenja.

Stečeni oblik nedostatka faktora XIII može biti uzrokovan poremećajima uključujući inflamatornu bolest jetre zvanu hepatitis, ožiljke na jetri (ciroza), inflamatornu bolest creva, ogromne bakterijske infekcije (sepsu) i nekoliko vrsta cancera. Stečeni oblik nedostatka faktora XIII takođe može biti uzrokovan abnormalnom aktivacijom imunog sistema, koji proizvodi specijalizovane proteine nazvane autoantitela koja napadaju i onemogućavaju protein faktora XIII. Proizvodnja autoantitela protiv faktora XIII ponekad je povezana sa bolestima imunog sistema kao što su sistemski eritematozni lupus i reumatoidni artritis. U drugim slučajevima, okidač za proizvodnju autoantitela je nepoznat.

Terapijski postupci

Lečenje trombofilije može uključivati primenu antikoagulantnih lekova kako bi se smanjio rizik od krvnih ugrušaka kao i promene u načinu života. Kako bi se postigao idealni odgovor na terapiju, bez komplikacija, treba govoriti o individualnoj terapiji koja zavisi o genetskom profilu pojedinca i metabolizmu leka koji uzima. Za utvrđivanje optimalne doze leka, glavni je cilj utvrditi genotip bolesnika pre uzimanja terapije.

Zaključak

Genetske varijacije poput protrombinske varijante i FVL-a, nedostatak proteina C, proteina S i antitrombina, povećavaju rizik od razvoja venskog tromboembolizma, no sami poremećaji su karakterizovani varijabilnom ekspresivnošću. Interakcije između genetskih i stečenih faktora rezultira predispoziciji za stvaranje ugrušaka. Dijagnozu postavlja lekar na osnovu kliničke slike i odgovarajuće analize.

Postoje različita stanja, traume, dugotrajni avionski letovi, dugotrajna nepokretnost ili hirurški zahvati, koja mogu dovesti do tromboze u inače asimptomatskih pojedinaca koji imaju neotkrivenu naslednu sklonost trombozi.

Pacijenti s naslednom trombofilijom i prvom epizodom venske tromboembolije, leče se kao i svi drugi pacijenti s tromboembolijskim događajima - antikoagulantnom terapijom. Procena o delovanju antikoagulantne terapije, kao i o tome hoće li ona biti preporučena trajno strogo je individualna i zavisi od više faktora, a treba biti pod kontrolom lekara.

Svima se preporučuje izbegavanje drugih faktora koji mogu povećati rizik za trombozu: pušenje cigareta, debljina, visok krvni pritisak, uzimanje oralnih kontraceptiva, povišene masnoće u krvi, fizička neaktivnost i slično.